Oni, moji najbliži, znaju da me je mamina smrt pre dve godine pogodila, promenila, iscedila, okrenula me… Uostalom, većina nas zna kako je kada ode roditelj… A ja znam da u bolu samo pred najbližima mogu da skinem masku sa lica.
Moja mama je za mene bila cela vasiona. Živela sam sa roditeljima, delili brige, radosti, brisali smo jedni drugima suze, i jedni drugima ih terali na oči. Klasika. I u tom vrtlogu jednostavnosti koji se zove život, misli sam… Ustvari, nisam ni pomišljala da su roditelji smrtna bića. A onda, mama je postala drugačija… Zbunjena, blago uplašena, zaborava…. „Stari“- mislila sam. Ali, njen osmeh, koji je retko kad skidala sa lica, uvek bi me naterao da pomislim:“Mama je ok, sve je u redu“. I bilo je… Naše šetnje, naša ispijanja kafa, naša ćaskanja, naša lupetanja, plakanja, kikotanja su se nastavila… Ne zadugo. Videla sam da odjednom samo ja pričam, da sve teže povezuje rečenice, a onda i reči, da je negde pošla a ne zna gde… Demencija je likovala. Kada bih pogledala u mamu, kao da sam čula tu bolest iz nje kako mi je podrugljivo vikala:“Pobedila sam“… A ja sam tako navijala za mamu. Tražila da joj se inati poslednjim atomom snage. I kad je jedva hodala, spremila bih je i otišle bismo na sladoled. Kad bi sladoled završio na bluzi umesto na nepcima, uzela bih vlažnu maramicu, očistila fleku i nastavila sa pričom… Uvek sam, kad bi je bolest nadvladala, govorila:“Ma sve je u redu“… Često mi nije znala ime, ali zahvalna sam što nije zaboravila,do poslednjeg dana, da me poljubi za laku noć i za dobro jutro… A noći i jutra mi sve sumornija, napornija, ja sve više uplašena… Pa onda onaj mamin pokret rukom koja završi na mom obrazu nežno ga milujući …
Odbijam da dam za pravo ljudima koji tvrde da dementne osobe ne znaju za emocije. Mojoj mami su na kraju samo one ostale. I poslednji put je udahnula vazduh sa osmehom… Na mojim rukama… I zaspala… A onda bol, mada bih ja smislila novu reč za ono što nas preplavi kada ode najniže biće…
I sada, dve godine kako fizički nije uz mene, ja je osećam kao da je tu. Miris, glas, onaj smeh… Kad ne znam šta ću sa svakodnevnim brigama, rebusima, samo pomislim šta bi mi sad mama rekla, nasmešim se, i uradim po njenom… Njena slika, na kojoj je naravno nasmejana, sada je moja neiscrpna snaga. Sam pogled na nju i nasmešim se… I na tren je lakše. Ne znam za druge, ali imam osećaj da me poput andjela čuvara prati gde god da krenem. I čuva me. I ako zaplačem, brzinom munje obrišem suze, jer znam da i moj andjeo čuvar plače zbog mene… Njen lik, njena dobrota, trpeljivost, smernost me teraju da guram napred… Možda sam samo našla instrument da zašijem ranu dok ponovo ne pukne, ali znam – i u tome mi je mama pomogla. Mame ne umiru. One su uvek tu uz nas, dokle god mi u to verovali. A moja vera će umreti sa mnom.
Наслов веб "Pa ipak, i to vreme se računa u život"места 