Leto na horizontu

Leto… Moje omiljeno godišnje doba. Ali, čim juli počne da se „klacka“ oko sredine, osećam da je još samo malo tu. Dani sve kraci i to me rastužuje. Mozda sam depresivac, ko će ga znati. Samo znam da baš to što volim nekako proleti u stilu „sve što je lepo ima kraj“.

Što je više godina, to u letu više uživam zbog uspomena na neka prošla. Leta kad sam kao klinka nekoliko meseci bila na moru, leta kad sam kao devojčirak do mraka ćućorila sa drugaricama o simpatijama, na one vrele večeri kad bih sa mamom satima sedela u miru omiljene nam terase, leta kad se živelo.

I sad mi leto donese neku neopisivu energiju, neko ushićenje, slatkasto isčekivanje nečega što ne znam šta bi moglo biti… Ali, sve to prija. Sve to ima draž…

Ipak, znam da će brčkanja od par meseci ostati uspomena. Znam i da neke nove klinke ne mogu da spavaju zbog simpatija, a ja eventualno od vrućine. Znam i da nema one terase… Nema mame i mene na njoj…

Nema onih mirisa – mirisa cveća sa komšijskih terasa, mirisa borova, mirisa asfalta, mirisa kiša iz vedrog neba… Lubenice i breskve ne mirišu na slatkoću… Srce „ne miriše“ nova uzbuđenja… Živa sam. O, i te kako. Mada, sve gubi čar u brzini života koji se odvija onako kako baš i ne bismo želeli.

Biće da baš starim. Samo, ne čini li se i vama da od izlaska do zalaska sunca nemamo puno vremena na raspolaganju?!? Pojede nas žurba za (ne)bitnim stvarima, ljudima… Prioritetima smo nazvali ono što je kratkog daha i, obično, ne toliko bitno koliko nam se čini.

I zato ću sad zastati. Sama, sa onima koji nisu više tu fizički ali u mislima inte kako, popiti nes , pojesti sladoled. Gledaću u moje cveće, u sunce na horizontu i nadati se, iz sve snage, da me iza tog horizonta čeka sve ono što se negde, uz put, izgubilo.

Biće da, ipak, starim…