Spašeni ili kažnjeni i zašto?

Da li verujete u Boga, neku višu silu, da li verujete da postoji „ono nešto“ što upravlja nama? Ja – sve bleđe…

Kada sam bila mala, nisu me vodili u crkvu, nisam vaspitavana da verujem, da se krstim, ali načela kojima su me učili roditelji nisu se mnogi razlikovala od bozjih zapovesti.

---

Sa krajem srednje škole, došla je vera. Mislim da je to tada bilo „in“. Ratovi, sankcije, oskudica. Svi oko mene veruju. Svi znaju šta je post, šta se valja a šta ne na crveno slovo etc…

Nisam bila zaluđena verom u Boga, ali način na koji sam prigrlila ideju o njegovom postojanju, bila mi je prihvatljiva. Sada ne znam zašto… U srednjoj smo iz istorije umetnosti imali zadatak da pročitamo Bibliju, a Jevanđelje po Luki i da analiziramo. I sve je meni tu bilo ok. Neki novi svet je bio primamljiv za istraživanje.

Tek sa godinama, uvidela sam da i ako ima nešto, to nešto ne služi da nam pomogne, u većini slučajeva, niti da nas nauči da budemo bolji ljudi. Ako je Bog tu da nas stavlja na iskušenja kako bismo svojim postupcima zaradili, ili ne, carstvo nebesko – zašto ga se plašimo? Zar taj Bog ne bi trebao da donese mir u naše duše? Bar zrnce spokoja, a ne ratove, mrtve, očaj… Zašto neko dete bude „kažnjeno“ teškom bolešću? Zašto neko drugo dete nema šta da pojede ako je Bog milostiv?Imam ja hiljadu zašto, ni jedno dovoljno jako zato.

Posle nekih smrti meni dragih ljudi, bolesti, korone… počela sam da preispitujem sebe! Šta je to u šta verujem? Ako su pakao ili raj na nekom drugom mestu, kako se zove ovo što živimo? Ima li ko da javi Bogu da nas pogleda, a ako već sve vidi – zašto žmuri? Ima li neko da mi šapne da kažnjavanjem nedužnih i nevinih dobijamo patnju, a čeznemo za zrncem sreće?!?

Moja vera u neku višu silu je na staklenim nogama. Depresija? Ne verujem. Pre bih rekla – realnost.  Jer, utehu možemo lako naći u Hristu ili nekom drugom božanstvu, ali onda živimo utehu, a ne život.